На старом бечком бидермајерском гробљу Светог Марка (St. Marx), у трећем бечком округу, на којем је Вук био настањен и првобитно сахрањен, Академско друштво за ширење дела Вука Ст. Караџића одржало је 7. фебруара 2024. године у 12.30 скуп, помен Вуку.

Сећање на Вука чува се у граду у коме је живео и стварао преко 50 година. На Одсеку за славистику Бечког универзитета налази се његова биста, а у трећем округу, у којем је живео са својом супругом Аном Краус и децом, налазе се споменик и спомен-плоча.

Окупљање је отпочело полагањем цвећа, уз звуке композиције Корнелија Станковића, објављене и први пут изведене у Бечу за Вукова живота. Гордана Илић Марковић је у кратком говору подсетила на плодан рад и стваралаштво Вука као филолога, као и на његове савременике: филологе, историчаре, писце, сликаре и композиторе. Двојица, такође првобитно сахрањена на овоме гробљу, посебно су истакнута: Бранко Радичевић, чија се 200. годишњица од рођења обележава ове године, као и Јернеј Копитар, од чије се смрти навршава 180 година.  

О раду Друштва од оснивања говорио је Борко Иванковић, германиста, који је у саставу Друштва од самих почетака и један је од главних иницијатора покретања наставка рада у новом саставу. Скупу су се преко интернет апликације придружили поштоваоци Вуковог дела из више земаља. На исти начин су се присутнима обратили проф. др Софија Милорадовић, директор Института за српски језик САНУ, и проф. др Бошко Сувајџић, председник Вукове задужбине из Београда.

Овога дана својим су се ангажовањем нарочито истакли млади слависти са Бечког универзитета. 

О Друштву

Година 1987. није само у Србији била у знаку прославе великог јубилеја – 200 година од рођења једне од најистакнутијих личности српске културе, Вука Стефановића Караџића. Био је то повод да се и у Бечу, некадашњем центру српске културе у Хабзбуршкој монархији, одрже бројне манифестације у част овога великана. Организовани су изложба о Вуку у просторијама Бечке градске већнице, свечана академија у Аустријској академији наука, на програму бечког радија емитовани су бројни прилози о Вуку Стефановићу Караџићу.

Већ у то време се, како у Србији тако и у Аустрији, интензивно размишљало о оснивању једног посебног удружења чији би задатак био даље унапређивање културне и научне сарадње између Југославије, односно, Србије и Аустрије. Ти напори су конкретизовани крајем 1989. године, када је основано „Друштво за ширење дела Вука Стефановића Караџића“, са др Хајнцом Фишером, тада савезним министром за науку Републике Аустрије, а касније председником аустријског Парламента и председником Републике Аустрије. Потпредседници су били др Ерхард Бузек, аустријски политичар, и академик Дејан Медаковић, тада генерални секретар, а потом и председнике Српске академије наука и уметности.

Друштво је имало научно веће чији су чланови били угледни слависти и филолози из две земље.

У првој фази рада Друштво је организовало концерте и предавања, а финансиран је и боравак научних радника из Србије, који су се у Бечу бавили како делом Вука Караџића тако и културним везама Србије и Аустрије.

Нажалост, санкције уведене 1993. године СР Југославији, које су се односиле и на научну сарадњу, значиле  су и прекид у активностима Друштва. Рад је настављен по укидању санкција.

Међу важнијим догађајима у организацији Друштва у протеклом периоду била је изложба „Беч као српски штампарски центар“ 2002. године у просторијама Националне библиотеке Аустрије, у сарадњи са Вуковом задужбином, Народном библиотеком Републике Србије и библиотеком Матице српске из Новог Сада,  као и представљање немачког издања књиге академика Дејана Медаковића „Срби у Бечу“, у просторијама Парламента Аустрије 2001. године.

Од децембра 2023. године Друштво има нову управу: лингвиста др Гордана Илић Марковић, председник Друштва, музиколог др Татјана Марковић, заменик председника, германиста Горан Новаковић, секретар, и германиста мр Борко Иванковић, благајник. Управа Друштва је у непосредном контакту са Вуковом задужбином у Београду и са Институтом за српски језик САНУ, и већ се воде конкретни разговори о могућим заједничким пројектима у Бечу и Аустрији. Први симболични чин Друштва у новом саставу представљало је управо обележавање 160 година од смрти Вука Караџића.

Овим академско Друштво за ширење дела Вука Караџића отпочиње са својим радом у Бечу у новом саставу. Активности ће се концентрисати на интердисциплинарна и интеркултурална истраживања, на скупове, округле столове и презентације науке и културе кроз историју и данас. У раду се даје велики значај сарадњи са институцијама и појединицима из области културе, образовања и науке других земаља, као и сарадњи са делатницима у уметности, науци и култури који су настањени и стварају у Бечу и у читавој Аустрији.

Обраћање директора Института за српски језик САНУ

Поштоване и драге колеге, чланови Друштва,

Поштовани и драги студенти,

Уз захвалност што можемо данас, макар и овако, бити са вама на помену Вуку Стефановићу Караџићу, а поводом 160 година од његове смрти, поздрављам вас у име Института за српски језик САНУ и ово кратко обраћање започињем Вуковим узвиком: „Не да се. Али ће се дати!“ – узвиком који бива парадигма читавог Вуковог прегнућа.

Казаћу неколико речи о Вуковом Рјечнику јер се најпретежнији део делатности Института односи на лексикографске и лексиколошке послове. Дакле, поводом Српског рјечника из 1818. године: о њему су писали српски лингвисти, историчари и теоретичари књижевности, фолклористи и етнолози, а казивали су своје утиске о њему и многи значајни културни посленици, сведочећи о богатству и разноврсности његовог садржаја, о улози и значају Рјечника, сведочећи једновремено о његовом престижном месту у новијој српској културној историји. Много више од великог лекикографског подухвата,  ово је дело од огромне и вишеструке користи свима који су се њиме служили ради каквога посла, а које је садржало много интригантних података за оне који су га читали из пуке разоноде. 

Александар Белић је у једној реченици дао најширу оцену значаја укупног Вуковог рада – па тако и лексикографског, забележивши да „његова дела (…) чине основицу не само пручавања савременог књижевног језика него нашег народног језика уопште“.

Павле Ивић је у своме предговору-студији уз Просветино издање Вуковог Рјечника (1969) записао: „Нема сумње, од свих појединачних Вукових списа прво издање Рјечника је најзначајније. Чак се не може навести ниједно друго дело у историји српске културе које би одиграло већу улогу као прекретница, као полагање темеља“.

Ред је да данас дамо реч још једном знаменитом имену из српскога уметничког сазвежђа, чијој је књизи, објављеној 1987. године, један од водећих словенских дијалектолога друге половине прошлога века приписао две врлине које се обично приписују људима, те рекао: „поштена и храбра књига Меше Селимовића За и против Вука“. А Меша Селимовић ће на почетку о Вуку рећи да је „случај, који ствара велике људе, довео (…) Вука на једно од највиднијих места наше историје. Кад већ, због болесне ноге и штуле, није постао четовођа ни погинуо у борби с Турцима, кад се због поодмаклих година није могао уписати у гимназију у Карловцима, дошао је 1813. године у царствујушчи град Беч, једну од главних европских метропола. Случај га је чувао за важније задатке. Све оно после преласка у Беч није случајно“.

И управо због данашњег окупљања у Бечу завршићу овим речима и захвалити се свима вама што сте се данас окупили, што сте нас окупили, те вас поздравити из Београда.