Институт за српски језик САНУ
Институт за српски језик САНУ је централна научна установа у Србији за систематско, свестрано проучавање српског језика на плану синхроније и дијахроније и за израду капиталних лексикографских и лингвогеографских дела – речника и атласа. Основан 1947. године у оквиру Српске академије наука (доцније Српске академије наука и уметности), на темељима Лексикографског одсека који је 1893. године формирала Српска краљевска академија на иницијативу академика Стојана Новаковића, Институт је од Академије преузео послове Лексикографског одсека на изради великог речника српског језика као један од својих најважнијих задатака. Први директор Института био је академик Александар Белић, најзначајнији српски и један од водећих светских слависта прве половине XX века, а у њему су се научно формирали будући академици Ирена Грицкат, Милка Ивић, Павле Ивић и Митар Пешикан.
Институт за српски језик Српске академије наука и уметности основан је 15. јула 1947. године. Тада су, наиме, основани Академијини институти, међу којима и наш, са задатком да изграђују научне кадрове и реализују велике научне пројекте. Институт је 1958. године, у складу са закључцима Новосадског договора из 1954. године, преименован у Институт за српскохрватски језик САНУ. Реорганизацијом научног рада у Републици Србији Институт је 1961. године постао самостална институција. Променом статуса није се прекинула тесна научна сарадња између Академије и Института у области науке о српском језику. Након три деценије Институт је поново ушао у састав Академије, 1992. године, и променио назив у складу са именовањем језика у Србији – постао је Институт за српски језик САНУ.
За првог директора Института изабран је академик Александар Белић и он је на томе месту остао све до своје смрти 1960. године. После Белићеве смрти на чело Института дошао је академик Михаило Стевановић. Када се он повукао у пензију 1974. године, дужност директора је до 1979. године вршио др Егон Фекете, а тада је за директора изабран др Драго Ћупић. По његовом одласку у пензију 1996. године, за директора је изабран др Слободан Реметић, који је на тој функцији остао до почетка 2004. године. Од тада до маја 2006. године директор Института била je др Софија Милорадовић, а потом је на директорску дужност ступио др Срето Танасић. У марту 2017. године директор Института постала је др Јасна Влајић-Поповић, а у марту 2021. године ту дужност је од ње преузела др Софија Милорадовић.
Институт за српски језик САНУ је пре седамдесет пет година прихватио највеће обавезе у области најзначајније националне дисциплине – науке о српском језику – са врло мало научног кадра. Поред директора Института, академика Александра Белића, неоспорног ауторитета не само у српској науци већ и у словенским, па и светским размерама, у Институту првих година по његовом формирању готово да и није било изграђених научника. Зато је професор Белић у Научни савет и у радни тим довео неколико угледних професора универзитета. Отуда је логично било да се подизању научног кадра посвети посебна брига и Институт је почео додељивати стипендије талентованим студентима Београдског универзитета. Они су стипендију одрађивали још као студенти – обављали су послове у Институту и ишли на терен ради прикупљања дијалекатске грађе. Тако су у Институт као асистенти приправници дошли Ирена Грицкат, Милка Јовановић (Ивић), Павле Ивић, све будући врсни научници и академици. У Институту су већ 1953. године докторирали Ирена Грицкат, Иван Поповић, Милка Ивић и Павле Ивић. Нешто касније стигао је и Митар Пешикан, такође потоњи академик. Тиме је у Институту створено јако научно језгро, које ће моћи прихватити нове младе сараднике и уводити их у послове на пројектима, те помагати и усмеравати њихов научни развој.
Институт је преузео од Академије послове Лексикографског одсека на изради великог речника српског језика као један од својих најважнијих задатака. Први том Речника српскохрватског књижевног и народног језика (А–Богољуб) изашао је 1959. године под уредништвом Александра Белића. Са изласком прве књиге Речника САНУ 1959. године отпочело је ново доба српске лексикографије. О томе да је Институт постао лексикографски центар сведочи и чињеница да је Одбор за израду Речника Матице српске радио у Институту, као и да су сарадници на Матичином и шестотомнику и једнотомнику били врсни лексикографи београдске лексикографске школе. За свих седамдесет пет година рада, око пројекта израде овога тезауруса окупљао се највећи број запослених сарадника Института, па је тако и данас. Сарадници се баве различитим дисциплинама науке о језику, првенствено савременим српским језиком, а највише њих посвећено је лексиколошко-семантичким проучавањима. Већ се дуги низ година велики напори улажу у дигитализацију речничке грађе, како би се унапредио рад на Речнику, али и у дигитализацију Речника.
Ипак, од почетка свога постојања Институт је у своме програму имао и друге задатке из области науке о српском језику, о чему се говори у извештајима о раду из првих неколико година. Посебна пажња је посвећивана дијалектологији, па је тако, уз Лексикографски одсек, постојала и Дијалектолошка секција, тј. одсек, са задатком да се у њему израђује карта, односно атлас, а 1948. године формиран је Ономастички одбор који је руководио прикупљањем ономастичке грађе. С пројектним начином финансирања науке почетком овога века, а по одлуци Академијиног Одељења језика и књижевности из 2002. године, дијалектологија се формално враћа у Институт кроз реализацију пројекта Дијалектолошка истраживања српског језичког простора.
Премда је још на IV Међународном конгресу слависта, одржаном у Москви 1958. године, покренута иницијатива за израду општег црквенословенског речника свих националних редакција, у Институту је тек 1969. године на предлог Међународног комитета слависта основан Одсек старословенског језика, у коме се изучава старо српско писано наслеђе, до 2020. године у оквиру пројекта под називом Обрада старих српских споменика и израда Речника црквенословенског језика српске редакције и Српског јеванђељског речника.
На иницијативу Одељења језика и књижевности САНУ, године 1983. године основан је Одбор за етимолошка проучавања, а у је Институту покренута израда етимолошког речника српског језика у оквиру дугорочно заснованог пројекта Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика, при чему је етимолошки тим у међувремену отпочео и израду Приручног етимолошког речника српског језика.
Од самог оснивања, у Институту се посебна пажња посвећивала изучавању савременог српског стандардног језика и неговању језичке културе. Једно време (до 1996) у Институту се реализовао пројекат Изучавање савременог српског језика и издавање часописа Наш језик. На предлог Одбора за стандардизацију српског језика, године 2006, у сарадњи са Одељењем језика и књижевности САНУ, у Институту је заснован дугорочни пројекат Опис и стандардизација савременог српског језика.
Потпројекат Примена лингвистичких истраживања у изради дигиталног појмовника, који се од 2011. до 2019. године одвијао у Институту као део пројекта Интердисциплинарно истраживање језичког и културног наслеђа Србије. Израда мултимедијалног интернет портала Појмовник српске културе, прерастао је 2020. године у Одсек за дигитализацију, чији се сарадници баве пословима на пољу дигитализације језичких ресурса српског језика везаних за институтски научни рад.
Институту за српски језик САНУ је од самог оснивања била намењена још једна обавеза у развоју науке о српском језику. То су лингвистички часописи. Српски дијалектолошки зборник покренуо је Александар Белић 1905. године. Након Другог светског рата, његов издавач (од XIV до XXVI књиге и једини), скупа са Српском академијом наука и уметности, постаје и Институт за српски језик САНУ. У часопису су објављиване монографије и краћи радови које су писали сарадници Института, али и други истраживачи. Такође је пре Првог светског рата, 1913. године, Александар Белић са Љубомиром Стојановићем покренуо часопис Јужнословенски филолог. Након Другог светског рата и овај часопис издају Српска академија наука и уметности и њен Институт за српски језик. Када је Институт постао самостална институција, он је сам био издавач Јужнословенског филолога (од XXV до LII књиге), да би деведесетих година прошлог века његови издавачи поново били САНУ и Институт. Последњих тридесетак година, овај у свету угледни часопис постао је редовна годишња публикација. Са развојем науке о српском језику стварају се услови и потребе да се покрене часопис за изучавање савременог српског језика. Академик Александар Белић је стога 1932. године покренуо Наш језик, часопис за изучавање савременог српског језика и неговање језичке културе. Након Другог светског рата издавач овога гласила је Институт за српски језик САНУ.
Убрзо по оснивању Институт је покренуо и серију својих посебних издања. У њој су објављене докторске дисертације О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама Ирене Грицкат (1954) и Значења српскохрватског инструментала и њихов развој Милке Ивић (1954), те Ботанички речник народних и научних имена биљака са именима на руском, енглеском, немачком и француском језику Драгутина Симоновића, 1959. године. Ове публикације су биле заједничка издања Института и САНУ. Након одвајања Института у њему је покренута нова серија Библиотека Јужнословенског филолога, у којој је изашло преко двадесет књига.
У новије време, у Институту су се јавиле потребе за покретањем нових едиција. Тако од 2000. године излази часопис Лингвистичке актуелности, у електронској форми, и у коме се доносе информације о најновијим књигама, те подаци о научним скуповима код нас и у свету. Године 2004. покренута је едиција Монографије, у којој се објављују резултати истраживања сарадника Института, већином докторске дисертације, и досад су објављене тридесет четири књиге. Публикације у едицији Старословенско и српско писано наслеђе, покренутој 2014. године, резултат су рада сарадника на Старословенистичком одсеку, Поред ових публикација, Институт повремено објављује тематске зборнике, као и књиге у саиздаваштву са другим институцијама – најчешће са САНУ и Матицом српском.
Почев од 1997. године, Институт за српски језик САНУ постао је и седиште новооснованог Одбора за стандардизацију српског језика – свеакадемијског (САНУ, ЦАНУ, АНУРС) и свеуниверзитетског стручног тела, чији су оснивачи још, уз Институт за српски језик САНУ, осам филолошких (филозофских) факултета на којима се студира српски језик, Матица српска и Српска књижевна задруга. Његов задатак је да планира, усклађује и предлаже језичку политику на целокупном српском језичком простору. У Одбору и његовим комисијама ангажовано је стотинак стручњака за различите области српског стандардног језика, а међу њима је и велики број сарадника Института.
У Институту за српски језик стасали су у првим деценијама његовог постојања врсни лексикографи, најпознатији српски дијалектолози и синтаксичари, који и данас представљају меру успеха у овим научним дисциплинама. Неки између тих првих научних кадрова завршили су свој радни век у Институту, али то није био случај са свим сарадницима. У другим научним центрима кадровски развој није могао задовољити потребе, а оснивале су се и нове високошколске установе, па су стручњаци из Института позивани да попуњавају празнине у многим таквим институцијама, као што су били тек основани Филозофски факултет у Новом Саду, истраживачки центар у Народној библиотеци Србије, па и Филолошки факултет у Београду и др. Неке од ових институција постале су препознатљиве у свету лингвистике управо захваљујући стручњацима који су стасавали у Институту за српски језик САНУ. И касније су из Института поједини угледни научници одлазили у друге научне институције. Деведесете године прошлог века карактерише одлазак једног броја научних кадрова у пензију, а неки су опет отишли у друге, пре свега високошколске институције, те се пред стручним и управним органима Института појавио проблем кадровског попуњавања. И овај пут су то најчешће били млади, па је тако у последњих двадесетак година, захваљујући разумевању ресорног министарства за капиталне и дугорочне научне подухвате, у Институт дошао велики број сарадника, углавном млађих и приправника. Институт је данас знатно подмлађен – око две трећине његове чине млађи и сасвим млади сарадници са лепим образовањем стеченим у оквиру основних и постдипломских студија на различитим србистичким катедрама.
Институт за српски језик САНУ је, дакле, носилац дугорочних фундаменталних истраживања из области српске лексикографије и лингвогеографије, од прворазредног значаја за домаћу и светску науку и за националну културу. Тако се мисија Института данас остварује у оквиру шест одсека, након укидања пројектног финансирања 31. децембра 2019. године, и рад на тим одсецима у служби је очувања, неговања и развијања српског језика као највећег општенационалног добра: Одсек за лингвистичка истраживања савременог српског језика и израду Речника Српске академије наука и уметности, Старословенистички одсек, Етимолошки одсек, Дијалектолошки одсек, Одсек за стандардни језик и Одсек за дигитализацију. У садашњем тренутку Институт има 72 запослена сарадника, од чега 50 доктора наука (6 научних саветника, 15 виших научних сарадника, 29 научних сарадника), 16 истраживача сарадника, 3 истраживача-приправника, као и троје стипендиста, три административна радника и једног вишег дипл. библиотекара. С обзиром на потребе које стоје пред нашом науком о српском језику, у годинама које су пред нама биће неопходно кадровско јачање Одсека за стандардни језик и Одсека за дигитализацију, али превасходно Старословенистичког одсека, будући да се за дијахронијска истраживања опредељује мањи број сарадника.
Сарадници Института остварују током године више десетина учешћа са рефератима на научним скуповима у земљи и иностранству, као и знатан број предавања по позиву и студијских боравака, а сам Институт је више пута бивао организатор домаћих и међународних научних конференција, или их је пак остваривао у суорганизацији с другим научним и(ли) наставно-научним установама, најчешће са Српском академијом наука и уметности и Матицом српском.
Научна сарадња Института огледа се пре свега у везаности за САНУ будући да је један од њених института, те у реализацији институтских дугорочних послова везаних за поједине Академијине одборе и посебно за њен Аудиовизуелни архив и центар за дигитализацију, а Институт сарађује и с филолошким и филозофским факултетима на читавом српском језичком простору, односно с њиховим одсецима за српски језик, чији поједини сарадници активно учествују у раду на капиталним институтским пословима, као и у редакцијама институтских часописа и зборника. Надаље, Институт континуирано сарађује с Матицом српском, Академијом наука и умјетности Републике Српске, Европским савезом националних институција за језик (EFNIL) и конзорцијумом DARIAH-ERIC, потом с Друштвом за српски језик и књижевност Србије, Савезом славистичких друштава Србије и Друштвом за српски језик и књижевност „Старо Косово“, с Вуковом задужбином и Задужбином Илије М. Коларца, са Српском књижевном задругом, затим с Научно-образовно-културним центром „Вук Караџић“ у Тршићу, с Центром за научна истраживања културе Срба у Румунији (Темишвар) и Српским институтом у Будимпешти, са Институтом за македонски језик „Крсте Мисирков“ из Скопља и Истраживачким центром за ареалну лингвистику „Божидар Видоески“ МАНУ, а однедавно и са Истраживачким центром за словенско-евроазијске студије Универзитета Хокаидо у Сапору (Јапан).
Завидан је број остварених учешћа сарадника Института на међународним пројектима – мултилатералним и билатералним, међу којима су најбројнији међуакадемијски, као и на домаћим пројектима Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије, Фонда за науку Републике Србије, те Министарства културе и информисања Републике Србије. Такође, поједини сарадници Института за српски језик САНУ чланови су међународних научних институција и тела, претежно већег броја комисија при Међународном комитету слависта, као и домаћих научних и стручних одбора и комисија – понајвише Академијиних одбора (па и као учесници на стратешком пројекту САНУ Историја и културно наслеђе српског народа на Косову и Метохији и на пројектима Огранка САНУ у Нишу), затим Одељења за књижевност и језик Матице српске (и као сарадници на некима од њених пројеката), Одбора за стандардизацију српског језика, те других бројних научних и стручних тела и комисија.