Двадесетог јануара преминуо је наш драги колега мр Владо Ђукановић (1960–2026), вишегодишњи сарадник на Одсеку за лингвистичка истраживања савременог српског језика и израду Речника САНУ Института за српски језик САНУ.
Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Научну и стручну каријеру започео је 1988. године доласком у Институт за српски језик, у тадашњу собу бр. 1, у коју су долазили млади истраживачи и започињали обучавање за рад на Речнику САНУ. Ширење научних видика и примену проширених знања његов виспрено бистри ум примењивао је уз колеге и потоње пријатеље Мирослава Николића, Егона Фекете, Виолету Бабић и Зорицу Станојчић. Од почетка је показивао изузетно занимање за питања граматике и развоја стандардног језика, неговање језичке културе у јавном и медијском простору, те популаризацију науке о језику и бригу о језику уопште. У времену без интернета и друштвених мрежа одговори на језичка питања давали су се телефоном, а он је био веома често онај сарадник који је радо комуницирао и стрпљиво и детаљно давао одговоре, тако да су колеге и љубитељи језика тражили њега за саговорника. Радовало га је одгонетање нејасних, нечитких или непрецизних извора за израду Речника САНУ, што је делио са својим колегама. Први рад објавио је две године пре почетка рада у Институту, а рад се бавио употребом инфинитива у језику писаца, што је даље усмерило његово посебно занимање за „београдски стил“ – преломни период у развоју српског стандардног језика, за карактеристике тог значајног језичког наслеђа. То је и касније била тема његових научних прилога (в. Александар Белић и „београдски стил“ у оквиру трилогије Александар Белић, српски лингвиста века, 2018). Владо Ђукановић је био секретар институтског часописа Наш језик од 1997. до 2001. године, док је до 2009. године био члан редакције.
У времену када су се крајем деведесетих година прошлог века уводили компјутери у лексикографски посао, Владо је био први у Институту који је своје знање и умеће несебично ставио у службу обуке научних радника за примену и промену начина рада на лексикографској обради. Такође, у том времену је мало научних радника радило на популаризацији језичких истраживања. Владо Ђукановић је био аутор сценарија за три игране серије о језику које су емитоване на програмима РТС-а („Говори како треба“, „Како се каже“, „Досије Икс и Окс“), као и веома популарног серијала „Српски на кашичицу“, који је емитован на ТВ Политика (2001–2002).
У Институту за српски језик радио је до 2003. године, када оснива „Lexicom – језички инжењеринг“, где је водио пројекте из области примењене лингвистике. Велики допринос дао је прилагођавању рачунарских технологија српском језику при обради и превођењу текстова, као и организовању стручних језичких курсева. Те језичке курсеве похађало је стотину полазника, младих лингвиста, као и љубитеља језика других струка, ширећи и допуњујући своја знања. Од 2004. године уређивао је емисију „Пут у речи“ на Другом програму Радио Београда.
Владо Ђукановић је имао посебан дар, облачио је научне чињенице у форме препознатљиве сваком говорнику српског језика, тако да се тачност и научност не изгубе, истопе, већ да исијавају из изреченог као из написаног. Искричавог духа, бритког ума, свој професионални живот посветио је пре свега ширењу језичке културе и очувању лепоте језика. Српска лингвистика осећа велику празнину његовим одласком, али и захвалност за све што је учинио на пољу науке о језику.
Др Наташа Вуловић Емонтс, научни саветник
Института за српски језик САНУ
