Новембра месеца 2024. године српска и словенска лингвистика остале су без једног од својих агилних и драгоцених посленика – Драгољуба Петровића, професора Филозофског факултета у Новом Саду и сарадника Института за српски језик САНУ.
Професор Драгољуб Петровић рођен је 20. јуна 1935. године на Косору код Подгорице. Филозофски факултет је завршио у Новом Саду – 1960, постдипломске студије – 1964, докторат – 1971. године. Као предавач радио је на Педагошкој академији у Никшићу 1964–1965, а од тада до краја 2001. на Филозофском факултету у Новом Саду.
Професор Петровић потекао је из Новосадске лингвистичке школе и постао део њене традиције. Својим преданим научним радом оставио је неизбрисив траг на пољу дијалектологије српског језика, ономастике, словенске лингвогеографије и дијалекатске лексикографије, као и у области фонологије савременог српског језика. Бавио се такође критиком друштвених и политичких збивања у нас и из свих тих области објавио је преко 700 прилога. Аутор је или коаутор више од тридесет књига.
Књиге: О говору Змијања (Нови Сад, 1973), Говор Баније и Кордуна (Нови Сад – Загреб, 1978), Топонимија Куча (Београд, 1988), Школа немуштог језика (Нови Сад, 1996), Сумрак српске ћирилице : Записи о затирању српских националних симбола (Нови Сад, 2005), Зловременик (Подгорица, 2011), Српски језички заперци (Београд, 2013; друго, допуњено издање, Београд, 2018), Распети народ (Нови Сад, 2018), Прасрби (Београд, 2021), Осмуђена памет (Горњи Милановац, 2022), Разобручено зло (Горњи Милановац, 2022), Поглед у маглу (Београд, 2022), Похара српског језика (Београд, 2023), Реч на беспућу : Интервјуи (Требиње – Херцег Нови – Никшић, 2023), Спорови језикословни (Нови Сад, 2023), Несојска времена (Горњи Милановац, 2024).
Коаутор: Фонолошки описи словеначких, српскохрватских / хрватскосрпских и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981), Најноwсзе ѕиеје јęзyкów сłоwиаńскицх: Српски језик (Ополе, 1996; српска верзија : Језик на крају века, Београд, 1996), Сербиан Социолингуистицс (Берлин – Неw Yорк, 2001), Оно-мастика Качера (Београд, 2003 – с Миодрагом Јаћимовићем), Демократија с наличја (Србиње – Београд – Ваљево, 2006; друго, проширено издање: Нови Сад, 2019 – с Илијом Петровићем), О говору Спича : Грађа (Београд, 2009 – с Момчилом Поповићем), Фонологија српскога језика (Београд, 2010 – са Снежаном Гудурић); Речник српских говора Војводине, (Св. 1–10, 2000–2010, Нови Сад – један од приређивача), Из лексике Качера (Београд, 2011 – с Јеленом Капустином); Речник Куча (Београд, 2013 – с Иваном Ћелић и Јеленом Капустином); Речник бачких Буњеваца илити Ричник бачки Буњеваца (Нови Сад – Суботица, 2018 – с Марком Пеићем, Гргом Бачлијом, Јосипом Бајићем и Сузаном Кујунџић-Остојић); Речник српских говора Војводине (друго, измењено и допуњено издање, десет свезака дијалекатског речника Војводине сведено је на четири тома: Нови Сад, 2019 – са Светланом Вареником, Дејаном Милорадовим, Катарином Сунајко и Иваном Ћелић), Из средњоморачке ономастике (Грађа) (Београд, 2019 – с Јеленом Капустином), Речник Драгачева (Београд, 2019 – с Јеленом Капустином; уп. и: Милоје Стевановић, Речник Драгачева. Гуча (Библиотека општине Лучани), 2020, стр. 735; 2021, друго, допуњено издање, стр. 863); Речник Куча : Допуне (Београд, 2023 – с Иваном Ћелић и Јеленом Капустином).
Припремио је, самостално или у коауторству, близу 70 карата за различите томове Општесловенског лингвистичког атласа и Општекарпатског дијалектолошког атласа.
Припремио је за штампу једну књигу Јована Кашића, четири књиге Павла Ивића, две књиге Александра Белића; редактор је првог издања Речника бачких Буњеваца М. Пеића и Г. Бачлије (Нови Сад – Суботица, 1990), Именослова бачких Буњеваца истих аутора (Нови Сад – Суботица, 1994), 7. тома Општекарпатског дијалектолошког атласа (Београд – Нови Сад, 2003 – на руском језику), Речника српских говора Војводине (у 10 свезака, Нови Сад, 2000–2010), као и Речника српских говора Војводине (сведеног на четири тома, Нови Сад, 2019).
Био је члан неколико комисија при Међународном комитету слависта: Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа и више домаћих научних одбора и комисија; био је члан Одбора за стандардизацију српског језика и председник двеју његових комисија; стални члан Матице српске; члан Уредништва Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад), Српског дијалектолошког зборника (Београд), Прилога проучавању језика (Филозофски факултет Нови Сад); члан Уређивачког одбора часописа Свети кнез Лазар (Званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Београд).
Славистичко друштво Србије доделило је приређивачима Речника српских говора Војводине Награду „Павле Ивић” за 2003. годину, а за 2010. годину исту награду је доделило професору Петровићу и Снежани Гудурић, ауторима књиге Фонологија српскога језика.
Матица српска доделила му је Повељу за неговање српске језичке културе за 2018. годину.
Професор Драгољуб Петровић један је од наших највећих прегалаца у очувању српског језичког и културног идентитета. Његова богата и свестрана радна биографија изазива пуно поштовање и дивљење. Међу својим студентима остаће запамћен као велики учитељ – изузетно посвећен раду са младим људима, озбиљан и строг, али бескрајно стрпљив у подучавању и припремању нових генерација за будућа језичка истраживања и чување српскога језика. Иако је од 1. јануара 2002. био у пензији, наставио је с радом и никада није одбио да помогне својим ученицима, колегама, али и ентузијастима који су се трудили да ураде нешто за свој матерњи језик. И не само то – својим писањем професор је указивао, без страха и без улепшавања, на све оне појаве у нашем друштву које су (најблаже речено) за осуду. То му, крајем 1985. године није било опроштено, те је био „награђен“, како је сам говорио, са „два месеца тамнице куће необичне“ (због текста Помиримо пријатеље — непријатељи су смирени) и ражалован као резервни официр. Ово није спречило нашег учитеља да остане не само предани научни радник него и врло талентован полемичар, и да све до своје смрти буде доследан критичар друштва у коме живи и догађаја којима је сведок.
