U petak, 19. juna 2026. godine, u Ogranku SANU u Nišu promovisan je zbornik radova Jezik mržnje u interpersonalnom i javnom govoru (Niš: Srpska akademija nauka i umetnosti – Ogranak SANU u Nišu, Beograd: Institut za srpski jezik SANU, 2025). Glavni urednik zbornika je akademik Ljubinko Radenković, a urednici prof. dr Sofija Miloradović i prof. dr Marina Janjić. Zbornik je nastao u okviru projekta Ogranka O-25-20 Govorni i standardni jezik javne komunikacije u Nišu (koordinator projekta: akademik Ljubinko Radenković, rukovodilac projekta: prof. dr Marina Janjić).
Promociju zbornika otvorio je akademik Ljubinko Radenković, koji je, pozdravivši prisutne, u uvodnom izlaganju objasnio da radovi u zborniku predstavljaju dopunjene referate saopštene na istoimenom naučnom skupu u Ogranku SANU u Nišu, održanom oktobra 2023. godine, i dodao da autori ovih radova dolaze iz više naučnih ustanova u Srbiji (Odeljenje jezika i književnosti SANU, Institut za srpski jezik SANU, Balkanološki institut SANU, Filološki fakultet u Beogradu, Filozofski fakultet u Nišu, Učiteljski fakultet u Beogradu), da je jedan autor iz Ukrajine, dva iz Makedonije i jedan iz Republike Srpske.
Namera ovog skupa, kako je naglasio akademik Radenković, bila je da se sagledaju glavni elementi na kojima je izgrađen emotivni jezik za iskazivanje i podsticanje mržnje i načini njegovog ostvarivanja u govoru ljudi, tzv. „govoru mržnje”. Obuhvaćena su dva aspekta takvog govora – jedan se prevashodno odnosi na iskazivanje srdžbe i besa između dve osobe (najčešći stereotipni oblici su psovka, pretnja, uvreda i kletva), a drugi se odnosi prevashodno na pretnje etničkim grupama i narodima (bez vidljive promene emotivnog stanja onih koji u tome učestvuju). Etnički i nacionalno zasnovane pretnje ilustrovane su primerima nacionalistički intoniranih grafita koji se mogu videti, negde manje a negde više, i u zemljama bivše Jugoslavije. Akademik Radenković je podsetio prisutne da govor mržnje nije nova pojava u društvu. U Dušanovom zakoniku, uvreda ili psovka nazivaju se zla, bezčestna, nepoštena rečь (XIV vek). Jedan član Zakonika predviđa da za izgovorenu uvredu i ružnu reč vlastelin mora da plati 100 perpera, a sebar 20 perpera „i da bude bijen”.
Akademik Radenković izvestio je da su radovi u zborniku grupisani u dve celine. U jednoj se razmatraju pitanja mržnje u jeziku i kulturi, a u drugoj kako se mržnja i netrpeljivost otelovljuju u jeziku književnih dela. U prvoj grupi reč je o stvarnosti, a u drugoj – o mogućoj stvarnosti. U književnim delima likovi najčešće mržnju iskazuju ironijom i sarkazmom, ali postoje i dela u kojima oni koriste i vulgarne izraze i psovke. O ovim pitanjima reč je u radovima Zorana Paunovića, Miodraga Lome, Anđelke Krstanović, Vedrana Cvijanovića, Vuka Petrovića, Darinke Marolove i Dragane Kuzmanovske.
Danas u Srbiji, kako je istakao akademik Radenković, sukob ideja i ideologija među političkim protivnicima sve više dobija ogoljenu formu uvreda i „teških” reči. Izrazima „teroristi”, „fašisti”, „ustaše”, imenovani i stigmatizovani pojedinci i grupe predstavljaju se kao „opasni elementi” društva, što može biti shvaćeno i kao poziv na njihovo uništenje. Takvo ponašanje ocenjeno je kao pogubno po društvenu koheziju i može voditi mnogo opasnijim načinima nekontrolisanog izlivanja mržnje.
Zbog rastućeg govora mržnje u mnogim zemljama sveta, Ujedinjene nacije su – pored drugih rezolucija u strategiji borbe protiv govora mržnje – na Generalnoj skupštini 2021. godine donele Rezoluciju A/RES/75/309, kojom se zvanično 18. jun proglašava za Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje. Inače, ovaj fenomen se definiše kao svaki oblik komunikacije u govoru, pisanju ili ponašanju, kojim se napada osoba ili grupa, na osnovu njihove vere, etničke pripadnosti, nacionalnosti, rase, boje kože, porekla, roda ili drugih odlika, ili se u tu svrhu koristi pejorativni i diskriminatorni jezik.
Nakon pozdravnog i uvodnog izlaganja akademika Radenkovića, prisutnima se obratila prof. dr Sofija Miloradović, u svojstvu kourednika ovog zbornika. Izražavajući svoju zahvalnost domaćinima i rukovodstvu projekta, profesorka Miloradović je istakla da, već nakon tri skupa i tri publikacije Ogranka i Instituta zaredom, možemo smatrati da se nešto ustalilo, da smo neki poduhvat u kome učestvujemo osigurali, da je postao tradicionalan – što oduvek na ovim balkanskim prostorima predstavlja poseban podvig. Izrazila je nadu da se uloženi trud neće lako odbaciti, i da se – uprkos iskustvu i saznanjima da je svakako lakše razgraditi no izgraditi – možemo nadati lepim zajedničkim rezultatima i u vremenu pred nama.
Nadalje, profesorka Miloradović je konstatovala da se u okviru prve celine, „Mržnja u jeziku i kulturi”, nalazi 13 radova, od čega dvanaest radova domaćih autora i jedan rad stranog autora (iz Ukrajine), pri čemu je devet radova iz naučnih / nastavno-naučnih ustanova u Beogradu i četiri rada iz nastavno-naučne ustanove u Nišu. Potom je u najkraćim crtama predstavila nekoliko referata iz zbornika, koje potpisuju Marina Janjić, Dragana Đurić, Dragana Cvijović, Aneta Spasojević, Ana Petrović i Ana Krstić.
Zaključak svog izlaganja upotpunila je citirajući Isidoru Sekulić: „Kako je reč čudna i moćna u svoj svojoj varljivosti i nematerijalnosti. Kaže se nešto, a nije istina; obeća se nešto, a ne bude. Ipak, reč vezuje, razrešuje, seče, reže, pali i gasi. I stoji”, a potom i iskrenim priznanjem da su joj osećanje mržnje i govor mržnje toliko strani da na početku nije nikako imala želju da bude deo ni skupa ni zbornika pod ovim nazivom. Međutim, nakon razmišljanja, pronašla je zadovoljavajuće rešenje u lingvističkom eseju o antipodu ljubav vs. mržnja, kao korisno ili makar istraživački intrigantno za čitaoce. Dodatno, epitafski stih „Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim”, pomogao joj je u zaključivanju da će razmišljanja na ovu temu biti i neka vrsta oduživanja duga onome koji ga je gotovo krvlju ispisao, ali i svima onima čiju je dušu razbolela ili ojadila nečija „prejaka” reč – koja se može na razne načine imenovati. Na kraju, profesorka Miloradović je izrazila uverenje da „samo dela ljubavi ostaju” i da nas samo ona mogu ozdraviti i prolepšati.
Treći govornik na promociji bila je prof. dr Marina Janjić, koja se publici obratila u svojstvu rukovodioca projekta i koautora zbornika. Na samom početku izrazila je svoje ogromno zadovoljstvo zbog publikovanja i promovisanja ovog zbornika, nazvavši ga krunom projektnog rada. Izrazila je duboku zahvalnost koordinatoru projekta, akademiku Radenkoviću, ali i rukovodstvu Ogranku SANU u Nišu, kao i Institutu za srpski jezik SANU na plodnoj i prijateljskoj saradnji.
Uz iznošenje osnovnih podataka o nastanku zbornika, profesorka Janjić je naglasila da se u zborniku na 330 stranica, kroz 20 naučnih članaka, iz veoma različitih uglova sagledava jedna od najvećih društvenih pošasti današnjice, poznata kao jezik mržnje. Iz pera lingvista, kulturologa, etnologa i teoretičara književnosti markirane su raznovrsne životne situcije ovakvog verbalnog izraza u javnom govoru i pismu, u medijima, na ulicama, u rečnicima, u književnim delima. Analizom osobina jezika mržnje, posebno sagledavanjem specifične leksike, govornih činova i sociolingvističkog konteksta, te predstavljanjem lingvističke teorije jezika mržnje, autori su na vrlo raznovrsnoj građi notirali i opisali postojanje ovog fenomena zla u ljudskom društvu. Profesorka Janjić je ovom prilikom predstavila radove Sofije Miloradović, Bojane Milosavljević, Nadežde Jović, Nine Aksić, Aleksandre Janić Mitić i Aleksandra Novakovića.
Istakla je da ovi i ostali referati ukazuju da su jezička sredstva i njihove forme za izricanje mržnje raznovrsni, brojni, česti i pogubni u savremenom svetu. „Skloniji smo da imenujemo ono što na najraznovrsnije načine odstupa od očekivanog, poželjnog, od etalona dobrog i lepog, verovatno s podrazumevanjem da sve što je valjano, vredno, lepo biva dovoljno samo po sebi i da mu nisu potrebna neka dodatna atribuiranja da bismo ga prepoznali ili negde svrstali” (Miloradović).
Na kraju svog izlaganja prof. Janjić je konstantovala da je ovim zbornikom otvoreno jedno duboko i nesagledivo prostranstvo iskonskih emocija i načina njihovog verbalnog manifestovanja u društvu i izrazila nadu da sva ova i slična istraživanja svoje naučno, kulturološko i antroploško opravdanje imaju jedino u uporištu osude omraze i zavade među ljudima i u negovanju principa pristojnosti i tolerantne komunikacije, koja jedino može dovesti do ostvarivanja društvene harmonije i suživota u određenoj zajednici.
Na kraju, prigodnim rečima, akademik Radenković zahvalio je prisutnim na interesovanju i pažnji i zatvorio promociju.
Vest preuzeta sa sajta Ogranka SANU Niš
