Истријат одсека за стандардни језик

Одсек за стандардни језик основан је 2006. године, најпре као лингвистички пројекат Опис и стандардизација савременог српског језика (178021), а од 2020. године функционише као посебан одсек Института. Настао је на предлог Одбора за стандардизацију српског језика и уз подршку Одељења језика и књижевности САНУ. Циљ Одсека јесте да се на организован начин, користећи се достигнућима савремене лингвистике у земљи и свету, приступи описивању савременог српског језика на свим језичким нивоима, што би водило осавремењавању и допуњавању његове норме.

Тренутно се у Одсеку за стандардни језик реализује неколико пројеката. Циљ израде Речника нових речи јесте пописивање и обрада нових речи у српском језику, међу којима су и речи које су почеле да се употребљавају у периоду епидемије ковида. У вези с тим је и израда Српске неолошке библиографије. Одсек је организатор и реализатор пројекта Јавни дискурс у Републици Србији (7750183), који је одобрен на конкурсу за Програм ИДЕЈЕ Фонда за науку Републике Србије. Пројекат се бави истраживањем медијског, политичког и дискурса друштвених мрежа како би се показао језички динамизам, иновативност и креативност језичких средстава, али и њихов потенцијал да буду употребљена у сврху моћи, манипулисања, убеђивања, уверавања, преговарања итд. У оквиру Одсека покренут је пројекат Појмовник српских лингвистичких термина, у коме учествују сарадници и из осталих одсека Института, у зависности од својих ужих компетенција. Циљ овог савременог специјалног академског речника је да се попишу и опишу кључни лингвистички термини који су заживели у србистици.

Колективним резултатима придружени су и бројни и разноврсни научни појединачни резултати, у виду речника, монографија, научних радова и учешћа на међународним и националним конференцијама.

Историјат адсек за лингвистичка истраживања савременог српског језика и израду Речника САНУ

Одсек Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника САНУ бави се једним од најважнијих и најзахтевнијих дугорочних пројеката српске науке и културе. Речник САНУ спада у речнике тезаурусног и академијског типа. Обухвата грађу књижевног и народног језика са целовитог простора штокавског наречја, у временском распону од Доситеја и Вука до данас. Иницијативу за његову израду дао је Стојан Новаковић и за ту потребу основан је у Академији Лексикографски одсек, који је 1947. прерастао у Институт за српски језик. Прва књига Речника изашла је 1959. године. До данас је објављена 21 књига. Када буде завршен, Речник ће имати преко 35 књига са око 500.000 одредница.

Осим практичном лексикографијом (израдом речника српског књижевног језика, терминолошких и дијалекатских речника, речника писаца, двојезичних речника итд.), сарадници Одсека баве се и питањима теоријске лексикографије и лексикологије, као и другим областима науке о српском језику.

У оквиру Одсека започет је 2016. године рад на дигитализацији грађе за израду Речника САНУ.

Одсек Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника САНУ бави се једним од најважнијих и најзахтевнијих дугорочних пројеката српске науке и културе. Основни задатак сарадника на овом одсеку је израда највећег једнојезичног дескриптивног речника нашег језика – Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, познатог и као Речник САНУ.

Историјат рада на Речнику САНУ

Рад на овом речнику започет је крајем 19. века, на иницијативу академика Стојана Новаковића, који је 1888. године упутио Српској краљевској академији посланицу под називом Српска краљевска академија и неговање језика српског. У тој посланици С. Новаковић је образложио потребу издавања Речника и дао упутства шта би све требало да уђе у Речник и како би он требало да се израђује.

Пошто на ову посланицу Академија није одмах одговорила, С. Новаковић 1893. године подноси Предлог Српској краљевској академији да се за отпочињање рада на речнику установи Лексикографски одсек и одређује задатке које би Српски речник требало да испуни. Одлуком Академије, исте године је установљен Лексикографски одсек, састављен од академика и дописних чланова. За председника Лексикографског одсека изабран је С. Новаковић, а чланови су били: С. Вуловић, П. Ђорђевић, М. Ђ. Милићевић, Љ. Стојановић и други. Тада почиње организован рад на прикупљању лексичке грађе, а Одсеку се прикључују и сарадници који нису били чланови Академије. За секретара је изабран М. Иванић. Он је руководио радом на скупљању грађе за Речник од 1894. до своје смрти 1916. године. У међувремену, у Академијине фондове пристизала је лексичка грађа углавном трудом и заслугом угледних појединаца, који су, на предлог Друштва српске словесности из 1855. године, слали лексику другачију од оне у Вуковом Српском рјечнику. Прави сакупљачки рад уследио је од 1899. године, када је сачињен Позив и разаслано Упутство за купљење речи по народу. Први талас правог сакупљачког рада на терену, који је потрајао до Првог светског рата, био је најинтензивнији и управо је у њему сабран највећи број најпотпунијих и најбољих лексичких збирки. Упоредо са сакупљачком делатношћу, у Лексикографском одсеку вредно се радило на ексцерпцији, исписивању и сређивању грађе из одабраних штампаних дела, тако да је у Лексикографском одсеку негде око 1910. године било похрањено нешто мање од милион и по листића. Тако обимна грађа садржи, поред језика књижевних дела, и језик стручних области, језик пословних списа, народни говорни језик (лексику из различитих крајева штокавског подручја).

Године 1913, у издању Академије, изашла је из штампе Огледна свеска Српског речника књижевнога и народнога језика. Као њен аутор потписан је М. Иванић. Иванићева Огледна свеска садржи три дела: Предговор, Преглед књига из којих је црпена грађа за назначени оглед и Речник. Помињући Вуков Српски рјечник као речник „народних речи” и Даничићев Рјечник југославенске академије, у којем се „нарочито трага за бићем и значењима у књижевној прошлости српској и хрватској”, М. Иванић најављује речник Српске академије као речник савременог или „садашњега књижевнога и народнога језика српскога”.

У ратним годинама и током окупације земље, до краја 1918. године, због тешких прилика и у земљи и у Академији, није било могућности да се рад на Речнику настави. Године 1920. обновљен је Лексикографски одсек, у који се укључују Љ. Стојановић и А. Белић, као и бројни спољашњи сарадници. Пословима у Одсеку руководио је Александар Белић, који је, заједно са ондашњим секретаром Мирком Поповићем, предложио измене у раду са грађом и у припреми концепције за израду речника. Рад у Одсеку, уз непрекидно мењање сарадника, одвијао се по предвиђеном плану све до 1941. године, када је окупацијом Србије завршен други период у развоју лексикографске школе. У овом периоду припремана је нова Огледна свеска Речника, у чијој изради није учествовао А. Белић, јер је 1941. године био удаљен из Академије. Иако је објављена тек по завршетку Другог светског рата, Огледна свеска носи 1944. годину као годину објављивања. Она садржи следеће целине: Предговор, Увод, Употребљени извори и Речник. Концепт Огледне свеске из 1944. године почива на општим Новаковићевим идејним начелима израженим у Посланици.

Даљи рад на Речнику настављен је после ослобођења, када је Лексикографски одсек 1947. године прерастао у Институт за српски језик, са управником А. Белићем и тројицом сарадника. У време израде првог тома Речника, осим А. Белића, стални научни сарадници били су само М. Московљевић и И. Грицкат, али је било и десетак стручних сарадника.

Уређивање Речника САНУ

Први том Речника, објављен 1959. године, потписао је А. Белић у својству главног уредника, а сарадници су били: М. Московљевић, М. Стевановић, М. Павловић и Р. Алексић. После Белићеве смрти (1960) укинута је функција главног уредника, а уређивање је пренесено на цео Уређивачки одбор Речника. Уређивачки одбор чинили су уредници књиге и уредници појединих секција. На челу Уређивачког одбора, све до десете књиге, био је Михаило Стевановић; од једанаестог до шеснаестог тома Митар Пешикан; у време израде шеснаестог тома Мирослав Николић, седамнаестог – Милица Радовић Тешић, у време израде осамнаестог и деветнаестог тома Стана Ристић, а од 2016. године одсеком Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ руководила је Рада Стијовић. Од 2020. године руководилац одсека је др Неђо Јошић.

Грађа за Речник САНУ

Речник САНУ израђује се на основу примера исписаних на милионима листића, који се уазбучени налазе у хиљадама кутија у Институту за српски језик. Процењује се да таквих листића има око 6 милиона. Тзв. скраћенице из Приручника за обраду речничке грађе садрже на десетине имена писаца и књига које покривају белетристику, науку, публицистику, уџбенике и друге приручнике из два века. Ту су, такође, и 32 часописа, попут књижевних, етнографских итд. Грађа из књижевних дела броји око 350 писаца и спаја Доситеја, Вука, Стерију и Његоша са Змајем, Бранком Радичевићем, Ђуром Јакшићем, потом Лазаревићем, Станковићем, Матавуљем, Сремцем, Исидором Секулић, Ракићем и Дисом, писцима између два рата, пре свега с Андрићем и Црњанским, као и писцима после Другог светског рата све до Пекића, Ћосића, Капора, Павловића, Киша, Албахарија… У новије време ексцерпирани су и савремени писци, попут Д. Михаиловића, Г. Петровића. Р. Белог Марковића и др.

У грађу за Речник САНУ улазе и одреднице из многих речника, лексикона, приручника који нису ексцерпирани, али их сарадници обавезно користе (нпр. шестотомни и једнотомни речници Матице српске, Речник ЈАЗУ, Велики речник страних речи и израза И. Клајна и М. Шипке, Турцизми у српскохртватском језику А. Шкаљића итд.). У грађу улази и лексика из дијалекатских речника који се појављују последњих година као самосталне монографије или пак у оквиру Српског дијалектолошког зборника. Грађа се свакодневно уноси и из неких терминолошких речника, рецимо, из Ботаничког речника Д. Симоновића, Хирцових речника народних имена риба, змија и птица, Српскохрватске лексике рибарства В. Михајловића и Г. Вуковић итд. У неизоставну грађу Речника САНУ улазе и енциклопедије, као што је Просветина, Југославенског лексикографског завода, специјалне енциклопедије ликовне уметности, шумарства, лова итд.

Паралелно са хиљадама листића које су с краја 19. века па до средине шесте деценије 20. века преписивали различити људи (били су међу њима и: М. Решетар, С. Новаковић, А. Белић, Р. Домановић, Ј. Скерлић, Исидора Секулић и други), сакупљана је и лексичка грађа на терену, према упутствима које је у Академији израдио С. Новаковић. У улози сакупљача нашли су се најразличитији људи свих занимања. Преко двеста хиљада листића исписао је В. Арсенијевић, али сем њега врло вредне збирке речи дали су песник Ј. Ј. Змај, сликар Н. Радонић, књижевница Ј. Билбија, „гимназист”, каснији историчар В. Ћоровић, лексикограф М. Московљевић, лингвиста Г. Елезовић итд.

Збирке речи стално стижу у Институт за српски језик, па тако треба поменути да су неколико богатијих збирки у последњим деценијама приложили сарадници одсека: Милосав Тешић, Милорад Симић, Рада Стијовић итд.

Занимљивости о Речнику САНУ

До данас је објављен 21 том Речника САНУ, док је 22. том у штампи. У првих 19 томова обрађено је око 232.000 речи (и израза) на око 15.200 страница великог формата двостубачног, густо штампаног речничког текста. Укупна тежина до сада објављених томова је око 34 кг, а дужина више од једног метра. Ако бисмо свакодневно читали по једну страницу речничког текста, требало би нам више од 40 година да прочитамо до сада објављене томове Речника САНУ. Речник САНУ ће према обиму бити највећи међу речницима словенских језика. Када буде завршен, имаће око 40 томова, у којима ће бити обрађено преко 500.000 одредница. Овај најважнији национални лексикографски подухват, плод тимског рада ауторског колектива Речника САНУ, представља капитално дело српског народа, његовог језика и културе.

Остали послови сарадника на Речнику САНУ

Од самог почетка до данас сарадници ангажовани на изради Речника САНУ, осим лексикографијом и лексикологијом, бавили су се и другим областима српског језика: историјом језика, дијалектологијом, савременим српским стандардним језиком и општим лингвистичким питањима. Данас на изради Речника САНУ ради тим од 35 стално запослених. Њима руководи др Неђо Јошић, виши научни сарадник. Међу сарадницима укупно има 12 редактора, 5 помоћних редактора, 18 основних обрађивача и два техничка уредника. Они вредно примењују лексикографску вештину и прате савремене лингвистичке токове, спремни да са традиционалне лексикографије закораче у компјутерску лексикографију и да користе све предности рачунарске технике и капацитете корпусне лингвистике, како у тимском лексикографском раду, тако и у свом индивидуалном истраживачком раду. Осим у изради Речника САНУ, многи институтски сарадници учествовали су и у изради оба Матичина речника – шестотомног Речника српскохрватскога књижевног језика и једнотомног Речника српскога језика, док су појединачно аутори већег броја дијалекатских, морфолошких и других специјализованих речника и студија.

У сусрет новом добу – дигитализација

Нове технологије омогућују да Речник САНУ постане лако доступан читаоцима широм света, али и да се унапреди и убрза његова израда. С тим циљем је 2016. године лингвистички тим са овог одсека (на челу са Радом Стијовић), а у сарадњи са информатичким тимом са Рударско-геолошког факултета, отпочео припрему за дигитализовану верзију Речника САНУ. Засада су креиране процедуре за анализу дигитализованог текста 1. и 19. тома, сегментирани речнички чланци и информационе целине у оквиру речничког чланка.

Исти лингвистичко-информатички тим од 2016. године успешно ради на дигитализацији речничке грађе (2017. у оквиру пројекта „Израда дигиталног каталога листића Речника САНУ”, који је суфинансирало Министарство културе и информисања Републике Србије). Дигитализација грађе и њена организација у дигитални репозиторијум омогућиће да се ови вредни и у највећем броју врло трошни листићи сачувају и да се учине подесним за аутоматизацију рада на Речнику.

Погледајте презентацију у којој се детаљно образлаже потреба за дигитализацијом богате грађе Речника САНУ, која би могла представљати и изванредан основ српског националног језичког корпуса, а која садржи податке не само о језику већ и о култури, обичајима, историји, веровањима, научној мисли и др. српског народа током протекла два века., као и о потреби за њеном анотацијом и прављењењем јединствене и претраживе онлајн речничке базе.

Историјат етимолошког одсека

Тражење етимологије сложен је и захтеван посао, чија је неопходна предрадња прикупљање дијалекатских и историјских потврда речи као и свих њихових тумачења, досад датих у секундарној литератури. Поред познавања старих и савремених језика, он изискује широка знања из области компаративно‑историјске лингвистике, дијахроне филологије и дијалектологије, па и низа ванјезичких дисциплина. Да би се изашло у сусрет тим потребама, истраживачки тим је разноврсно и широко профилисан, те осим слависта окупља индоевропеисте, класичне филологе, оријенталисте, романисте. Њихов колективни рад на двама речницима пропраћен је богатом индивидуалном продукцијом, која обухвата велики број научних радова објављених у виду монографија, чланака у часописима и прилога у зборницима.

Етимолошки одсек Института за српски језик САНУ једина је институција у Србији која се систематски и компетентно бави етимологијом, а Етимолошки речник српског језика једини институционализовани пројекат такве врсте у нашој земљи.

Пројекат етимолошког речника заснован је 1983. године при Републичкој заједници науке Србије по принципу тадашњих макропројеката, који су за иницијаторе и научне руководиоце имали чланове Српске академије наука и уметности, а непосредно су их остваривале одговарајуће научноистраживачке институције. Исте године, у оквиру Института за српски (тада српскохрватски) језик САНУ и под покровитељством САНУ, а на иницијативу академика Павла Ивића, основан је Етимолошки одсек са циљем да се створи кадровска и материјална основа за израду етимолошког речника. Првобитни назив пројекта био је „Етимолошки речник српскохрватског језика“, који је одлуком Одељења језика и књижевности САНУ од 9. јуна 1998. године промењен у „Етимолошки речник српског језика“.

Одељење језика и књижевности САНУ надзире рад на овом пројекту преко свог Одбора за етимолошки речник српског језика, који је до своје смрти 1999. године водио академик Павле Ивић, затим академик Ирена Грицкат-Радуловић, да би од 2003. године ту функцију преузео академик Александар Лома.

У Етимолошком одсеку од његовог оснивања до данас радило је, дуже или краће, укупно 14 сарадника: Јасна Влајић-Поповић (први сарадник на Одсеку, запослена 1983, пензионисана 2021, и даље ангажована по уговору), Бојан Попов (запослен у периоду 1984–1988), Биљана Сикимић (запослена у периоду 1987–2001), Биљана Вукмановић-Мојсиловић (запослена у периоду 1988–1995), Марта Бјелетић (запослена од 1990 и надаље), Снежана Петровић (запослена од 1991 и надаље), Маја Калезић (запослена у периоду 1999–2022), Тања Петровић (запослена у периоду 1999–2000), Марија Вучковић (запослена од 2000 и надаље), Јелена Јанковић (запослена од 2005 и надаље), Ана Шпановић (запослена од 2011 и надаље), Жељко Степановић (запослен од 2011 и надаље), Соња Манојловић (запослена од 2015 и надаље) и Марија Раденковић (запослена од 2018 и надаље).

Као спољни сарадници ангажовани су били: Александар Лома (од 1994 и надаље), Вања Станишић (у периоду 2006–2011) и Орсат Лигорио (од 2011 и надаље).

Сарадници Етимолошког одсека баве се првенствено етимолошким истраживањима српског и осталих словенских језика, а с обзиром на мултидисциплинарни карактер етимологије – и историјом језика, српском и словенском дијалектологијом, балканском лингвистиком, класичном филологијом, оријенталистиком, индоевропеистиком, ономастиком, етнолингвистиком, социолингвистиком, компаративном митологијом итд.

Сходно томе, Етимолошки одсек својом делатношћу на пољу дијахроније и компаративистике (словенске и балканске) чини битан елемент структуре Института за српски језик САНУ, којим се употпуњава стручно-научни профил Института у складу с принципима по којима су профилисани одговарајући национални институти у другим словенским земљама.

Етимолошки одсек има живе и трајне међународне контакте с ауторским колективима Прасловенског речника у Кракову, Словеначког етимолошког речника у Љубљани, Етимолошког речника словенских језика у Москви, Старословенског етимолошког речника у Брну, Бугарског етимолошког речника у Софији. Чланови Одсека активно учествују и у наднационалним пројектима какав је, на пример, Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА).

Објављивањем двају речника (тезаурусног Етимолошког речника српског језика и сажетог Приручног етимолошког речника српског језика) и српски језик стаће у ред европских језика који имају своје етимолошке речнике као неизоставан елемент целовитог описа језика (поред описних и историјских речника, правописа, граматике). Значај оваквих подухвата превазилази оквире науке о језику јер се они, у мери у којој језик одражава етничку и културну историју својих носилаца, уграђују у саме темеље националне културе. Кроз добар и исцрпан етимолошки речник може се сагледати не само оно што је тој култури својствено и што је чини самобитном, већ и многострукост и сложеност њених веза са другим културама. Такав речник продубљује и шири перспективу објективног сагледавања националне прошлости, а истовремено битно сужава простор за разне мистификације, које се често темеље на произвољном и тенденциозном тумачењу језичких факата.

Историјат дијалектолошког одсека

Извештаји о раду из првих неколико година постојања Института сведоче нам о томе да је посебна пажња посвећивана дијалектологији, па је тако, уз Лексикографски одсек, постојала и Дијалектолошка секција, тј. одсек, са задатком да се у њему израђује карта, односно атлас. С отпочињањем пројектног начина финансирања, а по одлуци Академијиног Одељења језика и књижевности из 2002. године, дијалектологија се формално враћа у Институт кроз реализацију пројекта Дијалектолошка истраживања српског језичког простора, чиме је позитивно одговорено на молбу руководиоца пројекта и тадашњег директора Института др Слободана Реметића „да даљи рад на пословима из области дијалектологије и ономастике буде пројекат од националног значаја под старањем САНУ, а да се (…) ангажовање стручњака обави преко Института“. Значајно место међу постављеним задацима припало је обради садржаја богатих картотека формираних током вишедеценијског рада двају научних одбора САНУ (Академијски одбор за дијалектолошке атласе и Одбор за ономастику). Стицајем повољних околности, већ је током 2005. године за рад на Пројекту примљено чак петоро сарадника. Приоритет је био дат Српском дијалектолошком атласу (СДА), а непрекинуто су испуњаване обавезе везане за национални сектор Општесловенског лингвистичког атласа (ОЛА), уз координацију проф. Слободана Реметића као председника обеју националних комисија. Посебна пажња поклања се прибирању, односно спасавању језичког блага из крајева који су током последњих ратних догађаја привремено остали без Срба (простор бивших југословенских републике Босне и Херцеговине и Хрватске, Аутономне покрајине Косова и Метохије). Предмет истраживања, односно крајњи циљ рада, јесте прикупљање и обрада досад несакупљеног, као и обрада раније прикупљеног, српског језичког блага, целовитог у тематском и географском погледу. У Институту се након укидања пројеката заснива Дијалектолошки одсек, и он данас има 14 сарадника (од чега њих 11 с докторатом), а они се налазе и у просторијама Огранка САНУ у Новом Саду и Нишу.

Историјат старословенистичког одсека

Историјат Старословенистичког одсека

Радни оквир Одсека чине послови започети на Старословенистичком одсеку Института за српски језик. Наиме, након иницијативе Међународног комитета слависта (1958), у Југославији је покренут савезни пројекат под називом „Речник општеславенског (црквенославенског) књижевног језика“ (1961), чија би израда била поверена старословенистичким институтима или одговарајућим одсецима републичких института за језик. Такав је институт већ био основан у Загребу (1952), Одељење за историју македонског језика постоји откад и Институт за македонски језик у Скопљу (1953), док сличног института, или одељења на Институту за српски (тада „српскохрватски“) језик, у Србији није било. Српску науку је на том формално покренутом савезном пројекту представљао Петар Ђорђић, али је због кадровских и организационих проблема, повезаних с тада негативним односом друштва према српском црквенословенском наслеђу – проучавање српске редакцијске лексике каснило. За првог руководиоца пројекта на Институту је именован Димитрије Богдановић, а сам рад је отпочео тек 1969. године, кад је запослен Димитрије Е. Стефановић, старословениста родом из Сентандреје.

На Одсеку је радило неколико генерација истраживача, а највећег трага су, поред Д. Е. Стефановића, оставили Никола Родић († 2003) и Гордана Јовановић. Поред Димитрија Богдановића († 1986), на рад Одсека су својим идејама пресудно утицали и академици Митар Пешикан († 1996) и Ирена Грицкат († 2009), а потом и Ђорђе Трифуновић, оснивач Старословенистичког семинара на Филолошком факултету у Београду и руководилац Пројекта заснованог на новим принципима (2003–2004).

Лексикографски рад

По упутствима Димитрија Богдановића рад је започет потпуном ексцерпцијом Мирослављевог јеванђеља, с ослонцем на Маријино четворојеванђеље и друга старословенска јеванђеља. Потом је извршена допунска ексцерпција Вукановог јеванђеља и других важних српских јеванђеља, укупно 25 (XИИ–XВИ век). Овим је створен корпус од преко сто хиљада листића.

Крајем 1976. године паралелно је ексцерпиран Матичин апостол у потпуности, а затим допунски и остали извори, укупно 10 апостола (XИИИ–XИВ век). Апостолски лексички корпус бројао је педесет хиљада листића.

Напоредо са српскословенским листићима исписивани су и грчко-српскословенски листићи за грчки индекс.

Приликом реновирања Академије и исељавања дела Института у суседну зграду (у улици Ђуре Јакшића), изгубљен је апостолски део новозаветног корпуса, што је приморало сараднике Одсека да се фокусирају на преостали, јеванђељски део.

Митар Пешикан је осмислио концепт израде Српскословенског јеванђељског речника, а остали сарадници су, поред њега почели рад на овоме подухвату. После прекида од неколико година, уједначени су различити, у међувремену развијени приступи, проширен је списак извора на 35 (са фрагментима 42) и делимично је реконструисана ексцерпција апостола. Године 2007. објављен је Српскословенски речник јеванђеља. Огледна свеска (саставио В. Савић, уредник Г. Јовановић, Библиотека Јужнословенског филолога 23).

Како поменути међународни пројекат израде Речника црквенословенског језика није заживео, у наредном се периоду прешло на израду појединачних редакцијских речника, који се од 2007. године обједињују у Упоредном индексу речника израђених у оквиру Комисије за црквенословенске речнике.

Представницима Комисије шаље се материјал за јеванђељски и општи редакцијски речник. Индекси су завршени закључно са словом О (у српској средњовековној ортографији Ѡ-). Оба индекса се подводе под реконструисане црквенословенске одреднице у Упоредном индексу, где се дају испод старословенских потврда, поред хрватске, македонске и руске црквенословенске грађе.

Издат је први том Упоредног индекса, који представља четвртину укупног корпуса: Споредбен индекс кон речниците обработувани во рамките на Комисијата за црковнословенски речници при МКС, И (А–З), ред. Зденка Рибарова, Скопје: МАНУ, 2015, 818 стр.

План је да индекси који се израђују за потребе Комисије за црквенословенске речнике послуже за израду два српска речника – Српскословенски речник јеванђеља и Речник црквенословенског језика српске редакције.

Обрада старог српског писаног наслеђа и активно учешће у животу научне заједнице

На Одсеку се од почетка, уз лексикографски рад, одвија вишеструко истраживање одабраних средњовековних споменика. Ова истраживања претходе издавању и лексикографској обради појединих споменика. Истраживањима је обухваћено целокупно српско писано наслеђе у средњем веку.

Поводом 60 година постојања Института, Старословенистички одсек је, уз подршку Академије, организовао међународни научни скуп: „Стандардизација старословенског ћириличког писма и његова регистрација у Уникоду“, Београд 2007. Две године касније у Академији је издат истоимени зборник радова с овога скупа (уредници Г. Јовановић, Ј. Грковић-Мејџор, З. Костић, В. Савић, Научни скупови САНУ, књига ЦXXВ, Одељење језика и књижевности, књига 20, 2009).

Издата је рукописна палеографија С. М. Куљбакина, деценијама похрањена у Архиву САНУ: С. М. Кульбакинъ, Славянская палеографія, Бѣлградъ 2008 (приредили Г. Јовановић, Р. Ковачевић, В. Савић).

Поводом 1150 година од Великоморавске мисије приређен је зборник радова у част Солунске браће: Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013), Београд, 2014. Тиме је покренута посебна серија у Институту под називом „Старословенско и српско наслеђе“ (уредници Ј. Радић, В. Савић).

У зборнику је монографски обрађена библиографија српске науке о делу светих Ћирила и Методија: Прилог библиографији домаће ћирилометодијевистике, Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе: 863–2013, 447–542 (А. Голубовић, В. Савић).

Старословенистички одсек је узео значајног учешћа у организовању међународног научног скупа у част 900-годишњице рођења Стефана Немање: „Владар, монах и светитељ: Стефан Немања – преподобни Симеон мироточиви и српска историја и култура (1113–1216)“, Београд – Студеница – Подгорица – Никшић, 2014.

Сарадници Одсека су пружили важан допринос у припремању четврте књиге Законик цара Стефана Душана (уредници К. Чавошки, Ђ. Бубало, Одељење друштвених наука САНУ, Извори српског права ИВ, Београд 2015). Поред рада на припреми издања појединих преписа Законика, у склопу тог посла је урађен и Речник и регистар млађе редакције Душанова законика (В. Савић, Ђ. Бубало), 597–652.

Издавање споменика

На Одсеку су приређена издања неких од најважнијих српских средњовековних споменика, јеванђеља и апостоли:

Матичин апостол (XИИИ век), приредили Р. Ковачевић, Д. Е. Стефановић, Београд: Српска академија наука и уметности, 1979.
Н. Родић, Г. Јовановић, Мирослављево јеванђеље (критичко издање), Београд: Српска академија наука и уметности – Институт за српскохрватски језик, 1986.
Шишатовачки апостол (1324. године), приредио Д. Е. Стефановић, Беч: Аустријска академија наука и уметности – Српска академија наука и уметности – Институт за српскохрватски језик, 1989.