Гордана Јовановић рођена је 29. јануара, на празник Часне вериге Светог апостола Петра, 1940. године, као прво дете од оца Милојка и мајке Насте, рођене Стевановић. Кумовала им је породица чувеног Благоја Јоцића, а уместо намењеног јој имена Јерина, понела је име Гордана по Благојевој и Кајиној ћерки.
Иако у ратно време, безбрижно је одрасла са својим братом Димитријем у угледној трговачкој породици. О своме детињству говорила је с најтоплијим сећањима, живо описујући тадашњу варошицу и њене житеље. Љубав према књизи усадила јој је мајка.
По завршеној основној школи уписала је ћупријску гимназију. Велика матура била је заиста њен отисак у свет. Дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1963. године, и то на двема групама – на групи за руски језик и књижевност и групи за пољски језик и књижевност. Наставно-научну делатност у славистици започиње 1964. као лектор за руски језик на Филозофском факултету у Приштини. Добија стипендију и 1967. одлази у Пољску на докторске студије на Јагјелонском универзитету у Кракову. Тамо је 1969. и докторирала на језику Јаничаревих успомена Константина Михаиловића из Островице, код чувеног професора Витолда Ташицког, чиме су јој се врата славистике широко отворила. Осим што се усавршавала у славистици и полонистици, ширила је изучавање српског језика у Пољској као лектор за српскохрватски језик на Катедри за славистику поменутог универзитета до 1971. године. По повратку у Београд 1972. запошљава се у Институту за српскохрватски језик САНУ, где после основне обуке у раду на Речнику САНУ прилази групи старословениста. Са већ тада знаменитим стручњацима, будућим академицима Митром Пешиканом и Иреном Грицкат, те са Димитријем Стефановићем Сентандрејцем, Николом Родићем, Радом Ковачевић и другима, ради на изучавању српског средњовековног писаног наслеђа, утире путеве српске историјске лексикографије и историјске ономастике.
На Филолошки факултет Универзитета у Београду прелази 1978. године, када је изабрана у звање доцента, а у звање редовног професора 1989. Као хонорарни наставник предавала је и на Филозофском факултету у Сарајеву, где ју је умало затекла опсада Сарајева. Према сећањима њених студената, унела је нов приступ настави, успоставила непосредан контакт са студентима, разговарала са њима и о славистичким темама, али и о неким свакодневним уз кафицу и цигарету на паузи или консултацијама, на ходнику или у кабинету. То могу да посведоче и све потоње генерације студената, и то не само славистике него и других језика ако им се слушаоница налазила тик уз ону у којој је професорка Гордана држала наставу, јер је пауза нестрпљиво чекана. Цигарета, елегантан али лежеран стил, очаравајући комади сребрног накита, често уникатног, из различитих земаља, били су њен визуелни печат. Била је препознатљива по младалачкој одећи занимљивих дезена, натписа и кројева, како је она говорила: „Мора да буде штосно“. Топлих црта лица и широког осмеха, бистроплавих очију, уливала је поверење у своје саговорнике и пленила пажњу, а њена паж фризура заменила је некада дугу плаву косу и плетенице, по којима ју је памтила њена генерација у младости.
Пензионисана је 2007. године, али је науци остала предана до пред крај живота, што истражујући српско средњовековно наслеђе, што изграђујући научни кадар, организујући скупове, преводећи с пољског и српскословенског и уређујући књиге.
Обављала је бројне функције и била у саставу значајних међународних и националних научних и стручних тела. У Институту за српски језик САНУ обављала је дужност председника Научног већа и руководила је Старословенистичким одсеком од 2005. до 2011. године, када је и објављена Огледна свеска српскословенског речника јеванђеља (2007). На Филолошком факултету у Београду била је управник Центра за постдипломске студије, управник Одсека за славистику, члан Савета Међународног славистичког центра, председник Југословенског славистичког комитета, председник Славистичког друштва Србије. Била је члан двају Академијиних одбора – Старословенског одбора САНУ и Одбора за изворе српског права, као и члан Комисије за црквенословенске речнике при Међународном комитету слависта. Као изузетан русиста, полониста, слависта, историчар српског језика, ономастичар и познавалац српскословенског, црквенословенског и старосрпског језика чинила је састав бројних уредништава периодичних публикација и зборника. Сарађивала је са археографима, историчарима, историчарима уметности, историчарима права, теолозима, текстолозима. Менторисала је велики број магистарских и докторских теза и била потписник комисија за бројна научна звања, остављајући и изграђујући достојне настављаче.
Националну науку и културу задужила је приређивањем, у сарадњи са Николом Родићем, критичког издања Мирослављевог јеванђеља, најстаријег и најзначајнијег споменика српске редакције. Ништа мањег значаја и мањих домета није ни њен рад на проучавању дела Константина Костенечког Филозофа, штићеника и биографа славног нашег деспота Стефана Лазаревића. Посебну пажњу посветила је језичким и жанровским цртама Житија деспота Стефана Лазаревића, које је и превела и приближила га савременим генерацијама. Њена библиографија броји преко 170 јединица, а учествовала је како на домаћим тако и на међународним скуповима широм Европе.
Носилац је бројних награда за научни допринос. Почасни је грађанин Општине Деспотовац, носилац плакете поводом 25 година од оснивања манифестације Дани српскога духовног преображења.
Завичај је задужила и завичају се одужила проучавајући рад и улогу чувене Ресавске школе у историји српске писмености, свуда проносећи славно име деспота Сефана и његове задужбине. Од 2011. године вршила је дужност председника Програмског савета манифестације Дани српскога духовног преображења и главног уредника серије тематских зборнка Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, у оквиру које је уредила дванаест књига, окупљајући значајна имена медијевистике.
Све ово омогућавала је њена дружељубивост, добронамерност, ресавска гостољубивост и извесна доза хедонизма у комбинацији са ведрим духом. Била је особа изузетне ширине, омиљена у друштву. Држала је да су две највеће тековине цивилизације такси и кафане. Увек је имала тему за разговор, била је одличан познавалац историје, књижевности, политичких прилика и у прошлости и данас: човек је homo politicus, говорила је. Била је национално оријентисана, антикомуниста. На вратима њеног стана у Радована Драговића 12 стоји ћириличко пимо. Поносна на српску прошлост, тако је живо описивала деспота како на коњу улази међу зидине Манасије, не сагињући главу, као да је стајала на вратима. За Константина је говорила као да јој је пријатељ из школске клупе, са благо подигнутим прстом, не сумњајући у оно што је написао: „Константину треба веровати, Константин није лагао, он је само умео да прећути!“ Са сузама у очима препричавала нам је голготу српске восјке док је прелазила Албанију као да је била болничарка у Првом светском рату. Фасцинирали су је велики догађаји и велике личности, живо је причала о погубљењу породице Романов као да је била скривена у живој огради царске палате у Петрограду.
Била је пуна анегдота, волела је да окупља друштво на својој тераси и уз четничку гибаницу, четњикушу – како ју је звала, прославља крај школске године. Сваки ненадани догађај и сценарио супротан жељеном испраћала је речима: „Нечувено, нечувено…“ или „Апокалипса!“, што јој било омиљено у време Дана преображења када почне да се одступа од програма.
Дружила се са свима, а у свој круг је увек примала младе генерације. Уживала је у раду са студентима, а најмилије јој је било када је студенте, особито стране, доводила у своју Манасију, свој Деспотовац. Причала је о лепотама свога краја, о ханском мосту, бањском виру, мосту краља Александра, свим појединостима од искључења са аутопута код Марковца до уласка у Манасију. Била је поносна на свој завичај, своју Ресаву, своје Јовановиће и своје Стевановиће.
На вест о њеној смрти из целог славистичког света стизала су саучешћа. Неколико дана после њеног одласка, 20. маја, два славистичка догађаја, један у Београду а други у Скопљу, почела су минутом ћутања за нашу драгу професорку. Није ни чудо што се од ње на београдском Централном гробљу, на испраћају ка њеном почивалишту у Деспотовцу, 22. маја опростило седамдесетак људи различитих генерација, од асистената приправника до академика, што потврђује још једном да сахрана бива огледало човековог живота.
Сведочанство о некадашњем Деспотовцу, о своме пореклу, својој Ресави оставила је у књизи разговора са новинаром Милошем Јевтићем Предели славистике.
Тихим одласком професорке Гордане Јовановић 17. маја, српска филологија, али и славистика у целини, изгубила је знаменитог научника, њена Ресава свога амбасадора на пољу науке и културе, а њени пријатељи оданог и великог човека.
