С тугом смо примили вест која нам је 28. јуна текуће године стигла из Будимпеште – да је преминуо Предраг Степановић, професор Универзитета, књижевни стваралац и културни посленик.
Србин родом из Мохача (1942), из свештеничке породице, студирао је славистику, мађарски и руски језик на Високој наставничкој школи у Печују, докторирао на Филозофском факултету Универзитета „Лоранд Етвеш” у Будимпешти, настанио се у Сентандреји. У универзитетској настави, на Катедри за словенску филологију, радио је дуги низ година, посебно се бавећи историјом књижевности. Писањем приповедака почео се бавити још као студент – писао је и на мађарском и на српском језику. Међу нашим Србима у Мађарској остаће упамћен као оснивач Задужбине Јакова Игњатовића у Будимпешти.
Српску дијалектологију задужио је двема књигама: Говори Срба и Хрвата у Мађарској (Горњи Милановац – Београд – Нови Сад: Дечје новине, Вукова задужбина, Матица српска, 1994) и доцније – Говори Срба у Мађарској (Будимпешта: Самоуправа Срба у Мађарској, 2000), а српске дијалектологе који су одлазили на теренска истраживања – предусретљивошћу и темељитим упознавањем са тамошњим приликама. Српску књижевност задужио је разноврсним књигама, од којих овде помињемо романе Преполовљени (Будимпешта, 1982) и Живети у Мохачу (Београд, 2006), збирку приповедака Малоградске и друге приче (Будимпешта, 1984), збирку написа о писцима и књигама у српској књижевности 60-их, 70-их и 80-их година прошлог века – Записи једног читаоца (Будимпешта, 1994). Српску културу задужио је преводима многих дела српских, као и оновремених југословенских, а такође и мађарских књижевника, потом агилним радом у новинском издаваштву и као уредник више часописа, те вођењем издавачке радионице „Издан” Српског демократског савеза.
Један од угледних и поштованих Срба у Мађарској, тамошњи виђени представник српске просвете, науке и културе, а наш сународник и колега, прибројио се својим одласком из живота нашем сазвежђу у коме – како је певао Стојан Вујичић, један од најзнаменитијих српских литерата у Мађарској – гасну „кандила сећања” и милују се „занемели звекири”.