Проф. др Димитрије Е. Стефановић (1936‒2019)

Са жаљењем обавештавамо колеге да је 15. новембра у Сентандреји (Мађарска) у 83. години умро наш колега, проф. др Димитрије Е. Стефановић, дугогодишњи сарадник Института за српски језик САНУ.

Професор Д. Е. Стефановић родио се у Будимпешти 20. августа 1936. године. Основно и средњошколско образовање стекао је у Сентандреји, да би у Будимпешти студирао Реформаторску теолошку академију, а затим и славистику на тада новооснованом Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је магистрирао и докторирао из области старословенистике (1972, 1977). Године 1969. запослио се на Институту за српскохрватски језик, где је од његовог ангажмана почела старословенска делатност Института. У првом времену радио је под руководством проф. др Димитрија Богдановића на ексцерпцији Мирослављева јеванђеља за Речник црквенословенског језика српске редакције. Касније је, с другим сарадницима, радио на ексцерпцији других јеванђељских текстова и нарочито српских средњовековних апостола. Лично је највише био заузет обрадом апостолске лексике, тако да је с колегиницом Радмилом Ковачевић приредио издање текста Матичиног апостола из XIII века (1979). Потом је, у издању Аустријске академије наука, Српске академије наука и уметности и Института за српскохрватски језик САНУ приредио издање чувеног Шишатовачког апостола из 1324. године. У једном периоду и сам је био руководилац Старословенистичког одсека Института, када је започет припремни рад на речнику старог српског књижевног језика. Упоредо с радом у науци, проф. Д. Е. Стефановић је предавао руски језик на Саобраћајном факултету у Београду (1971–1981) и црквенословенски језик на Богословском факултету у Београду (1992–1994, 1996–1997). Из Института је отишао у пензију 2001. године, наставивши рад на Филозофском факултету у Будимпешти као лектор српскога језика (2001–2008).

Професор Д. Е. Стефановић, осим истраживања на пољу историје књижевног језика, текстологије, археографије и историјске лексикографије, као један од последњих Срба Сентандрејаца, предано је сакупљао историјске податке о Србима у овој некада претежно српској вароши, али и о Србима у Мађарској уопште. С млађим сарадницима Института приредио је књигу „Саборно гробље у Сентандреји: прошлост и натписи“ (2012), у издању више угледних установа. Након тога, у сарадњи с проф. др Томиславом Јовановићем приредио је „Венцловићев сентандрејски Буквар (1717)“ (2013).

Као и други образовани Срби из тога поднебља, он је активно био присутан и одржавао је блиске везе од Будимпеште, преко Беча, до Београда и Новог Сада, и имао је живу комуникацију с колегама славистима из иностранства широм Европе.

Остаће упамћен као ретко добар, срдачан, скроман и тих човек, племенитог држања, велики стручњак и свима врло драг колега.

Вјечна му памјат.