„Појединац се тиме што уме говорити, дакле – својим језиком, не само доказује да је човек (а не животиња), него својим језиком, истовремено, обелодањује каквог је, као човек, кова – уме ли добро мислити, има ли танану душу, пуну осећајности или нема, је ли уљудно васпитан или није.
Људи искључиво језиком врше поједине радње, чије место у животу није за потцењивање – такве, рецимо, као што су: признати, праштати, хвалити, оговарати, благосиљати, проклињати, завештавати.
Народи свој идентитет одржавају у неокрњеном стању језичким творевинама – усменим казивањем о подвизима предака, песмама које прослављају херојски чин и моралне вредности, пословицама и причама које поучавају, опомињу. Речи, разни језички облици и обрти откривају садржај народног знања и мишљења. (…)
А да је језик очувао своје централно место у народном животу, то је подразумљиво. Језику, по природи ствари, припада такво место, и то у сваком тренутку постојања како појединца, тако и народа.”
(Милка Ивић, у књизи Милоша Јевтића „Чудо језика. Разговори са лингвистима”, Београд: Службени гласник, 2010, стр. 98–99)