Дебата се водила у вези са законском одредбом да се „родно осетљив” језик (= свест која у називима типа ректор, судија, пешак, бициклиста и сл. види податак ‘мушко’ па тражи да се у језику „види” и ‘женско’ – као ректорка, судиница/суткиња, бициклисткиња, пешакиња) користи како у уџбеницима, наставном материјалу и свим другим „облицима васпитног рада”, тако и „у сведочанствима, дипломама, квалификацијама, звањима, занимањима” и др.
Насупрот томе стоји дефиниција „родно засноване дискриминације” („родна дискриминација […] јесте свако разликовање […] засновано на полу”), према којој би се чак и именичка моција као граматички механизам (ситуативно условљен и категоријално ограничен) морала тумачити као „родна дискриминиција”. Поред тога што не доприноси равноправности полова (већ делује супротно), насилно доследна феминизација разара утврђене граматичке механизме српског језика и нарушава логичко устројство појмовног система, те би у службеној и јавној употреби језика (првенствено у васпитно-образовном процесу и медијима) морала што пре бити заустављена.