Преминула је проф. др Гордана Јовановић (Деспотовац, 29. јануар 1940 – Београд, 17. мај 2024), редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и дугогодишњи сарадник Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ, угледни слависта и медијевиста.
Рођена је у Деспотовцу. Завршила је гимназију у Ћуприји, а дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду на групама за руски језик и пољски језик и књижевност. Наставни рад у славистици започиње као лектор за руски језик на Филозофском факултету у Приштини. Добија стипендију за докторске студије на Јагјелонском универзитету у Кракову, на ком је 1969. и докторирала на језику Јаничаревих успомена Константина Михаиловића из Островице. Била је лектор за српскохрватски језик на Катедри за славистику поменутог универзитета до 1971. године. По повратку у Београд 1972. почиње да ради у Институту за српскохрватски језик САНУ. На Филолошки факултет Универзитета у Београду прелази 1978. године у звање доцента, а у звање редовног професора изабрана је 1989. године. Као хонорарни наставник предавала је и на Филозофском факултету у Сарајеву. Пензионисана је 2007. године, али је науци остала предана до пред крај живота, што истражујући српско средњовековно наслеђе, што изграђујући научни кадар, организујући скупове и уређујући књиге.
У Институту за српски језик САНУ обављала је дужност председника Научног већа и руководила је Старословенистичким одсеком од 2005. до 2011. године. На Филолошком факултету у Београду била је управник Центра за постдипломске студије, управник Одсека за славистику, члан Савета Међународног славистичког центра, председник Југословенског славистичког комитета, председник Славистичког друштва Србије. Била је члан двају Академијиних одбора – Старословенског одбора САНУ и Одбора за изворе српског права, као и члан Комисије за црквенословенске речнике при Међународном комитету слависта. Била је у саставу бројних уредништава периодичних публикација и зборника, те ментор за већи број магистарских и докторских теза.
Приредила је критичко издање Мирослављевог јеванђеља са Николом Родићем, превела делове списа Сказаније о писменех и Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Костенечког, уредила огледну свеску Српскословенског речника јеванђеља. Њена библиографија броји преко 170 јединица.
Завичају се одужила на јединствен начин вршећи од 2011. године дужност председника Програмског савета манифестације Дани српскога духовног преображења и главног уредника серије тематских зборника Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, у оквиру које је уредила дванаест књига.
Њеним одласком српска филологија, али и славистика у целини, изгубила је знаменитог научника, а њена Ресава свога амбасадора на пољу науке и културе.
