Српска славистика и србистика изгубиле су одласком академика Предрага Пипера (1950–2021) једнога од најзначајнијих слависта нашега времена и преданога посленика на плану проучавања српскога језика и језичке културе.
Кроз дуги низ претходних година академик Пипер је као представник Одељења за језик и књижевност САНУ учествовао у раду управних и стручних тела Института за српски језик САНУ – његовог Управног одбора, којим је у једном периоду и председавао, и Научног већа, потом у уређивању престижног лингвистичког гласила – институтског часописа Јужнословенски филолог, а заслужан је и за заснивање пројекта Опис и стандардизација савременог српског језика, чији је Институт био носилац од 2006. године и којим је он једно време руководио, а који данас постоји као институтски одсек и чији су резултати рада представљени у виду значајних монографских остварења. Напустио нас је угледни српски слависта и лингвиста, редовни професор Филолошког факултета у Београду, чувен по студијама и радовима којима се ступало у нове просторе науке о језику, или којима је почесто бацано ново светло на језичке проблеме разматране у прошлости.
Као русиста и слависта, професор Предраг Пипер био је шеф Катедре за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду. У једном периоду био је потпредседник Међународне асоцијације предавача руског језика и књижевности, као и дугогодишњи члан Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика при Међународном комитету слависта, а од 2009. до 2013. био је и њен председник. За велики допринос српској и светској славистици добио је награду Славистичког друштва Србије „Радован Кошутић“, али и признање у Русији.
Ништа мање нису заслуге професора Пипера ни у изучавању српскога језика. Предмет његовога занимања биле су синтакса, семантика и лексикологија, као и теорија језичке културе. Као широко образован слависта, са увидима у најновија кретања у светским славистичким центрима, и уопште у лингвистичким истраживањима у свету, Предраг Пипер је у српску науку о језику уносио нове теме и теоријско-методолошке приступе. Поред индивидуалних истраживања у области српскога језика, учествовао је и у више значајних колективних пројеката на универзитетима у Новом Саду и Београду, у САНУ, Институту за српски језик САНУ, Матици српској. Да поменемо само неке од резултата тих пројеката: Синтакса савременога српског језика: проста реченица (коаутор) (2005) – награда „Павле Ивић“, Нормативна граматика српског језика (2013. и касније) са академиком Иваном Клајном – награда „Павле и Милка Ивић“, Синтакса сложене реченице у савременом српском језику (коаутор и редактор) (2018), и др.
Професор Предраг Пипер се теоријски бавио језичком политиком. Озбиљно бављење том проблематиком најављено је његовом књигом Српски између великих и малих језика (три издања), студијама О стратегији језичке политике у Републици Србији, Српски језик као предмет језичког планирања, те другим текстовима. Био је члан Одбора за стандардизацију српског језика и његове Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, а такође члан и једно време председник Одборове Комисије за синтаксу. Остаће упамћен као један од најагилнијих бораца да српски језик и ћирилица у држави добију статус који треба да имају као национални језик и писмо и као темељни чиниоци српског националног и културног идентитета.
Највећи допринос на пољу српске језичке културе, осим ауторских текстова и ширег друштвеног деловања, почев од активног контакта са медијима до учествовања у раду највиших научних и културних институција у Србији (САНУ, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, Филолошки факултет, Задужбина Илије Коларца и др.), професор Пипер дао је ширећи идеју о томе шта је заправо језичка култура и који је њен значај за српски народ и његову културу. И када је критиковао запуштеност српског језика и у неким сферама драстично низак степен језичке културе, па и велику небригу о српском језику, Предраг Пипер није заборављао да понуди нова решења, да предложи будуће кораке, да изнесе одговарајућу стратегију која се реално може у датој прилици спровести.
У књизи Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина ХХ века управо постоји један навод који јасно сведочи о начину промишљања професора Пипера о културној, али и научној националној стратегији, а који је истовремено и препорука људима од струке за рад који треба да буде и делотворан и частан. Навод овако гласи: „Културна стратегија мањих народа мора имати механизам заштите од акултурације и асимилације, али мора имати и степен разумне отворености за друге културе, као и механизам селекције најбољег што се из других култура прихвата“.
Са готово две стотине посебних издања: књига, монографија, уџбеника и приручника, те око четири стотине научних и стручних прилога, професор Предраг Пипер спада у ред наших најплоднијих лингвиста. Бавио се проучавањем граматике и лексикона у српском, руском, пољском, словеначком, македонском, чешком, лужичкосрпском и другим словенским језицима, питањима опште лингвистике, историје словенске филологије и другим славистичким и лингвистичким темама. Осим тога, професор Пипер је последњих година био живо заинтересован за питања која се тичу српске нормативистике и српске језичке културе.
Између двеју књига професора Предрага Пипера с прилозима историји српске славистике уметнуле су се три књиге у којима се готово у потпуности одсликавају његова славистичка истраживачка интересовања, те које с њима чине нарочиту целину: Лингвистичка русистика: студије и чланци (2012), Лингвистичка славистика. Студије и чланци (2014), Српски у кругу словенских језика. Граматичка и лексичка поређења (2015), а тој се целини на својеврстан начин придружила и књига која је посвећена дугим и знатним проучавањима Предрага Пипера на просторју лингвистичке славистике – У простору лингвистичке славистике. Зборник научних радова. Поводом 65 година живота академика Предрага Пипера (2015). Професор Пипер бавио се и историјом истраживања, заметним и, по савременим мерилима вредновања научног рада, не баш довољно цењеним послом, кога се истраживачи ретко прихватају. Закључни резултат тога посла била је књига Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина ХХ века (2018).
Само су из многогодишњег посвећеног и преданог рада, као и из разностраних истраживачких интересовања, могле настати неке од новијих књига професора Пипера. Прегледно-синтетички текстови који се тичу појединих лингвистичких дисциплина или приступа проучавању, посебно чак читаве српске лингвистичке славистике или русистике у одређеном периоду, могли су настати тек у споју изузетне обавештености, помности у научном раду, наталоженог искуства.
Професор Предраг Пипер био је члан уређивачких одбора или уредник великог броја зборника и часописа у земљи и иностранству. Био је главни уредник Зборника Матице српске за славистику у Новом Саду и Јужнословенског филолога у Београду. Значајан допринос српској науци о језику дао је и као педагог и у изграђивању научног подмлатка — поред свог основног посла високошколског наставника, професор Пипер је био ментор у изради већег броја доктората у славистици и србистици. Такође, дуги низ година учествовао је у организацији научних конференција и конгреса националног и међународног значаја.
Светло сећање на професора Пипера чуваће и сарадници Института, као и сав научни и наставни подмладак, те све колеге којима је несебично помагао својим саветима и у чијем је стручном изграђивању учествовао, не жалећи времена кога није имао одвише. И управо стога ову тужну вест затварамо охрабрујућим речима самога професора Пипера – неком врстом његовога завештања онима који тек ступају на пут науке о језику: „Али ко верује у стваралачку снагу Речи, вероваће и у обновитељску снагу здраве националне филологије, сваке па и српске. А чврста вера је темељ свакога успеха“.